Novo poglavlje
Dodje. Jednostavno se nametne. Pojavi se iz beznadja i natera nas da ga prihvatimo, potpuno mirno, prosto neljudski. Dodje neocekivano, isuvise brzo, isuvise rano iako smo ga sami izvojevali, iako smo ga i sami ocekivali... Uvek ima los tajming. Eh, taj pocetak...
I to ne bilo kakav! Najnoviji... Svez poput tek naneta boje na zidu.
Pocetak koji oznacava kraj, koji finisira jedno i svecano otvara drugo poglavlje nasih zivota. I puno je tih novih pocetaka, ali svaki je drugaciji i svaki podjednako tezak. Ili je mozda svaki sledeci, od onog prvog napustanja majcine utrobe, sve tezi, sve neprirodniji i sve bolniji.
Mene ovaj nekako i ne boli... Samo me je malo strah. Tacnije, malo vise... Strah od nepoznatog... Strah od novog... Strah od drugacijeg... U celini strah od buducnosti koji u svima nama cuci svakoga dana, svakoga casa cekajuci pogodan trenutak da nas obuzme. A gde ces bolji trenutak od novog pocetka?
Sve u svemu, zivot se menja. Moj zivot se menja... I kako odmice ovaj tekst, polako razbijem u svojoj glavi tu iluziju od kapljica vode koja je nastala u dugim, vrelim i iznad svega dosadnim letnjim nocima... Moja su mastanja sada izlozena svetlosti dana i ona cini svoje-bledja su...
Nista vise nije lepo kao sto je bilo nekad. Kada je bilo daleko... Samo slutnja... Iscekivanje... Buducnost... A sada kada je na dohvat ruke, ona zastaje u vazduhu, ukocena, zaledjena od same pomisli da zvezda nije dovoljno plava i da put nije dovoljno prav i da zelje nisu dovoljno moje, a snovi dovoljno ostvarivi...
Novo iscekivanje, novo putovanje u nepoznato, u tamni vilajet. kao kad se nadjete u potpuno mracnoj i nepoznatoj prostoriji i onda napipavate sve oko sebe trazeci prekidace. Korak, dodir, udarac, opet dodir, korak, udarac i tako u krug. Upoznajete svet oko sebe i prostorija postaje sve svetlija. Pisete recenice svoje zivotne knjige, svog novog poglavlja... Sve dok se, iznebuha, sva svetla ne ugase i pero samo od sebe mastilom zivota ispise KRAJ...