Nesto sasvim nezanimljivo...
Davno sam prestala da pisem dnevnik... Tesko je drzati sve u sebi, ali jos teze je otvroiti srce, iako su njegova vrata olovna, i naici na tisinu, prazninu i nistavilo papira koji bezizrazajno stoji pred vama cekajuci nastavak price... A od njega ni traga ni glasa...
Zato su ljudi bolji, dace vam mozda i glup savet, ali cete bar imati zadovoljen taj osecaj da je vas vapaj odjeknuo, a ne da se izgubio u besmislu. Imate tri vrste ljudi na ovom polju, oni koji vecno bivaju slusani, svestrani i oni koji su osudjeni na slusanje. Ja pripadam ovoj trecoj, verovatno najmanjoj grupi. Tu sam uvek da druge saslusam i ne mogu da kazem da mi je to narocito tesko (samo katkad), ali nikako ne uspevam sebe da otvorim. Zapravo, kad malo bolje razmislim, i necu da se otvorim.
Cemu sad sve ovo? Izmedju dnevnika i pustanja traceva o sebi u etar, odlucila sam se za blog. To je neka zlatna sredina, ni crno ni belo. Doduse, isprva sam mislila da se necu doticati neceg isuvise licnog, ali stanje se promenilo. Zato vam dajem poslednju sansu da prestanete da citate jer cete se u sledecim redovima suociti sa, ovaj put, ljubavnim osinjakom u mojoj glavi.
Nemojte da kazete da vas nisam blagovremeno upozorila!
E sad ide razrada-jedna epizoda moje licne spanske serije :) da ne krecem od Kulina bana, on je drug iz mog, sada vec bivseg odeljenja koji je iz susednog grada. Mi se u prvom razredu nismo ni nesto druzili jer sam ja imala (a i dan danas, hvala Bogu, imam) svoje drustvo uglavnom iz osnovne skole (nas 4 drugarice+2 povremene). I ni sama ne znam kako, mi smo poceli da pricamo (uvek u drustvu) da menjamo muziku jer smo bili jedini rokeri u odeljenju i tako to... I onda sam ja saznala skroz slucajno da mu se kao svidjam. To je bilo negde pred kraj prvog ili u drugom... ne znam jer nisam tome pridavala znacaja i mislila sam da je samo zezanje mojih drugova. Da ne duzim narocito. On je meni slao ljubavne poruke i divne jutarnje i vecernje, proste i romanticne, samo jedno recito "Dobro jutro!" ili "Lepo spavaj",a ja sam cutala ili drugarski odgovarala... Nije da mi se nije svidjao, a nije ni da jeste. jednostavno, on je bio moj drug... Nije tip decka u koga bih se zaljubila i moje srce tu jednostvano nekako ne moze da pobedi svemocni razum. Mada nije da ja imam neki tip, samo iluziju... I mi smo postali stvarno dobri prijatelji... ja sam bila ubedjena i da ga je proslo i, moram priznati, bilo mi je duboko u srcu krivo. I onda mi je on na svoj rodjendan smsom probao da kaze sve (jer je mislio da ne znam),a ja sam ga napravila pijanim i nikada o tome nismo pregovorili. I bal sa maskama se nastavio... On nije mogao da smogne hrabrosti da mi saspe istinu u lice, ili kada bi bio na domak tome ja bih ga zakucala za zemlju. Bilo je sad tu svasta nesto, necu da smaram.
Sinoc je bio moj osamnaesti rodjendan( zapravo je on tek sledeceg cetvrtka, 4., ali ja tada necu biti tu, selim se) i neka zurkica i on je bio tu naravno. Ja inace nisam nesto narocito u fazonu sminka, haljinica, frizurica i sl. ali su me uzele drugarice (one fensi koje me ipak vole :D) i transformisale (don't worry, nista fensi, ali romanticno (:). Celo vece je bio cutljiv i smrknut i isao napolje, unutra, napolje. U jednom trenutku sam izasla da ispratim neke ljude i on je izasao krenuo negde, izasao je i njegov najbolji drug i kada sam ih pitala gde ce on se naglo okrenuo i pruzio mi cvetic, onaj narandzasti, slican nevenu i onda ga povukao ja sam ga uzela i svesno napravila od toga nesto decije, prijateljsko.
I bilo je jos svasta, a nije bilo nista. Nisu to nesto posebno interesantni trenuci, ali meni na neki cudan nacin znace-kao uspomena il' vec ne znam ni ja sta.... I on je bio tuzan... I svirala je nasa pesma. Ona koju oboje najvise volimo... Pitao me je kad idem, rekla sam mu, zacutali smo i onda sam ja pocela da pricam samo da bih pricala, da unistim tisinu, a on se okrenuo i i on i ja smo znali sta to znaci.... Samo on nije i nece znati da sam ja sve shvatila i da sam bila gluva za njegovu ljubav...
To je bio kraj...
Ja idem u petak... Potrazila sam mu knjigu danas cisto da bismo pricali... Nije mi odgovorio na poruku, ni na cim, ni na sledeci cim... Mozda nema kredita, ali meni je nesto drugo u glavi, u srcu, kao slutnja... Na kraj...
Ja u njega nisam zaljubljena, u to 99.99% verujem. Mozda me je zanela cinjenica da mene neko takvom divnom ljubavlju i toliko dugo moze da voli...
I ne znam zasto mi sve ovo tako tesko pada... Ne znam zasto mucim i sebe i njega, kad znam da izmedju nas nista nikada nece biti. Mi nismo stvoreni jedno za drugo. Ovaj put ne mogu da krivim sudbinu jer znam da sam saucesnik. Mozda mi je i zato ovaj kamen na srcu....
Nemam pojma zasto sve ovo pisem kad sam sve sama birala i kad znam sta ce biti. Jednostavno mi je bilo potrebno.
Bila mi je potrebna ova suza...